Пролог

ОКРУГЛЕ ЦИФРЕ ОШТРИХ ИВИЦА
Педесет

„Ово није часопис, ово је монографија у наставцима”, каже нам угледни гост из једног западноевропског института за културу, док прелистава укоричене комплете Националне ревије. „Ово је терапија из самопоштовања. Скривено културолошко оружје дугог домета. Последња опомена чувара свим професионалним клеветницима Србије.”
Осмехујемо се, уз снебивање које увек прати претеране похвале, и одвлачимо разговор на другу страну. Пред нама је педесети број Националне ревије. За један двомесечник, озбиљна цифра. Девета година, сто десет издања, 12.600 луксузних страница, преко 1.300 ексклузивних текстова, око два милиона пређених километара, безброј непроспаваних ноћи. Могли бисмо овим билансима придружити и своје здравствене билтене или извештаје сервисера.
Колико је нама познато, Национална ревија је једини лист у историји српске штампе који редовно излази у одвојеним издањима на три језика. Издање за Српску је на два језика. Своју прву сезону у Србији има и емисија Од злата јабука, телевизијско издање Националне ревије.
Разуме се, ништа од тога не би било могуће ни смислено да није вас, наших читалаца и гледалаца. Од пресудне важности су и наши стални партнери. Квалитетни људи из привреде и државе, градова и општина, науке и културе, кадри да препознају вредности о којима је овде реч и зашто је важно да и сами ту буду сапутници.
За број 50 смо радили, нисмо свечарили. Видећете. Све је уобичајено и увек посебно. А онај добри западноевропски гост вели:
„Ваша ситуација је узвишена и апсурдна. Али не заборавите две ствари (обе можете ставити као мото магазина). Туђа рука свраб не чеше. И: издаја се никада никоме не може исплатити. Никада, никоме.”